Napokon evo i mene

Neki od vas su se mozda pitali pa gdje sam ja i kak to da nista nisam napisala. Eto neznam ni sama jer nije da nisam imala vremena al tek se sad nekak vracam malo kao u neki ritam. Emma je danas tjedan dana stara i nisam jos blizu normali ( po onome sto mi kazu ljudi sa iskustvom), al svaki dan normala je blize. Emma je jako jako dobra beba za sada. jede i puno spava, ponekad je budna al nije nista prezahtjevna. Sad cemo vidjet sta ce se desit kad se pocne vise budit iz tog svog bebinog sna. Jucer smo bili na prvoj kontroli kod doktroa i sve je i dalje u redu. Emma je vec povratila svoju prvotnu kilazu (bebe izgube na kilaze od kad se rode pa dok izadu iz bolnice) sto je dobar jako znak i znaci da jede dobro. To mi je bilo veliko olaksanje jer kao neiskusnoj mami nisam znala dal dobro se najede ili ne. Jer jedan put ce jesti 15 minuta a drugi put 30 minuta. Al eto sve u redu. Valjda je nekad manje gladna a nekad vise. Osim hormonalnih-emocionalnih izazova imat bebu ne bi bilo tako tesko. Nakon nekog vremena covjek se jednostavno navikne na nespavanje i da si eto stalno u kuci.Al polako budemo i mi u setnju.
U svem tome ne mogu vam ni opisati kolika mi je velika pomoc chris u svemu tome. Ne samo da me mora gledat i slusat svaki dan kad se placem tak jer mi hormoni podivljaju, neg je tako divan sa emmom. Znala sam da ce chris biti dobar tata i brizan i od velike pomoci al nisam znala da ce bit ovakav. On Emmu oboazav i eto do neki dan ja joj nisam ni jednu pelenu promjenila. On je to uzeo kao svoj zadatak a sad i uzitak ( pomaze definitvno to sto njene pelene sad ne smrde jer je na majcinom mlijeku:) ). Emmica i njega obozava i vidimo da dfinitvno pozna njegov glas jer kad je hranim a chris mi nesto kaze i prica ona uvijek gleda u njegovom smjeru. A on zapravo s njom i vise prica nego ja. Tako da sam definitvno blagoslovnjena sa divnim muzem.
Isto tako ovih dana sam shvatila koliko ti u ovakvim novim situacijama je jednostavno potrebna pomoc. Posto nisam mogla madre dovest ovdje ovakj rano jer mi je njena pomoc definitivno potrebna kasnije, moram se oslonit na prijatelje al najvise se oslanjam da Bozju pomoc. Jer znam da ce mi On bit vjeran i pomoci kad trebam. Tako da se je i chris molimo svako jutro za svaki novi dan i svaku vecer za noc. Neznam sta si vi mislite o tome, al ne kuzim kak ljudi koji nemaju nikakvu pomoc i koji nemaju vjere prolaze kroz ovakvo razdoblje.
Eto idem sad da se malo podruzim sa chrisom prije nego se emma probudi za hranjenje. Ovo mi je zaista, uz dan kad me Isus spasio i dan mog vjencanja, najljepsi dogadaj u zivotu i iako ponekad emocionalan ne bi se za nista mjenjala. Ozobavm tu malu Emmicu da vam to ne mogu ni opisat. I jedva cekam da vi koji jos niste roditelji iskusite ovako nesto.
Puno pozdrava i volim vas sve!